Pam­će­nje je mi­sa­o­na tvo­re­vi­na svoj­stve­na sa­mo lju­di­ma. Ono ni­je sa­mo po se­bi mi­sa­o­na tvor­ba. Pam­će­nje je mno­go vi­še od to­ga. Pam­će­nje, bi­lo da je ko­lek­tiv­no ili in­di­vi­du­al­no, pred­sta­vlja sna­gu ko­ja po­kre­će ogrom­nu ljud­sku ener­gi­ju, ko­ja iz te­me­lja dr­ma uspa­va­ne i usta­ja­le ljud­ske du­še i ljud­ska tje­le­sa.
Kuč­ko pam­će­nje je, iz­gle­da, dra­gulj me­đu dru­gim pam­će­nji­ma. Ma­lo ko­je ple­me pam­ti svo­ju isto­ri­ju, svo­ju pro­šlost kao Ku­či. Jo­van Er­de­lja­no­vić ka­že: „Nig­de, ama baš nig­de, ni­sam za­pa­zio nad­moć ljud­skog pam­će­nja kao u Ku­či­ma. U Ku­či­ma se pam­ti sve ono što tre­ba i va­lja za­pam­ti­ti, što slu­ži kao pu­to­kaz za bu­du­ći ži­vot, za bu­du­ća po­ko­le­nja”.
Ku­či pam­te i ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja­ju ono što opo­mi­nje, od­no­sno do­ga­đa­je ko­ji su za so­bom osta­vi­li du­bo­ki, mr­ski i od­vrat­ni trag. Ri­ječ je o pam­će­nju kao opo­me­ni i upo­zo­re­nju da se ta­ko ne­što ne mo­že, ne smi­je za­bo­ra­vi­ti, ni­ti se pak smi­je po­no­vo do­go­di­ti. Na tom fo­nu je kuč­ko pam­će­nje Pr­ve po­ha­re Ku­ča, Dru­ge po­ha­re Ku­ča, austrij­ska oku­pa­ci­ja, kao i mno­ga i go­le­ma stra­da­nja od gla­di i zlo­na­pu­ta­nja od ne­mi­la do ne­dra­ga.
Pam­te Ku­či, a ka­ko ne bi pam­ti­li, svo­je slav­ne po­bje­de: Slom tu­ra­ka niz Ma­lo or­lje­vo, Slom tu­ra­ka niz Ve­li­ko or­lje­vo, Ve­lji boj na Fun­di­ni i mno­ge dru­ge bit­ke. Pam­te Ku­či i svo­je čoj­ske i ju­nač­ke ver­ti­ka­le, kao što je Voj­vo­da Ra­do­nja Pe­tro­vić, Đu­lja Jo­va­nov Mi­lić, Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić, No­vak Mi­lo­šev Vu­ja­di­no­vić i mno­gi, mno­gi dru­gi.
Sve su to ve­li­či­ne ko­je za va­zda bra­ne Ku­če od ne­po­čin­sta­va, od ljud­skog ni­šta­vi­la, od „ta­lo­ga” u ko­ji se za­gli­blju­je ljud­ska svi­jest i sa­vjest. Ta­ko se, na pri­mjer, ovih da­na „pro­bu­di­lo” kuč­ko pam­će­nje i svom si­li­nom se sru­ši­lo na one ko­ji ho­će zlu i zlim lju­di­ma da po­dig­nu spo­me­nik. Ne­sa­vje­sni­ci, mu­ti­vo­de, za­mra­če­ni umo­vi i pol­tro­ni sva­ko­je vr­ste di­žu dva pr­sta ne zna­ju­ći šta či­ne i ka­kve su re­per­ku­si­je ta­kvog či­nje­nja, ta­kvog ne­po­čin­stva. No, i po­red nji­ho­vog za­do­volj­stva da su iz­vr­ši­li za­da­tak ko­ji im je po­sta­vio nji­hov vo­đa, si­gu­ran sam da će im se sve to sju­tra obi­ti o gla­vu. Osim to­ga, vi­še sam ne­go si­gu­ran da će im se do­go­di­ti ono iz na­rod­ne ep­ske pje­sme: „Što maj­sto­ri da­nju sa­gra­di­li, to im vi­le no­ću po­ru­ši­le”. To je na­pro­sto usud ko­ji mo­ra da pra­ti one bez trun­ke svi­je­sti i sa­vje­sti, oni ko­ji ho­će da po­di­žu spo­me­ni­ke ko­ji „smr­de” ge­no­ci­dom. Kuč­ko, od­no­sno ljud­sko pam­će­nje i Bož­ja ka­zna će je­di­no spri­je­či­ti i one­mo­gu­ći­ti su­lu­de vla­sto­dr­žač­ke na­u­me. Valj­da će Go­spod Bog usli­ši­ti glas kuč­kog pam­će­nja.
Vla­sto­drž­ci će se za­si­gur­no po­slu­ži­ti pri­mje­rom iz „Zi­da­nje Ska­dra”, od­no­sno, po­ku­ša­će da spri­je­če na­u­me kuč­ke (kom­ske) vi­le na na­čin što će u te­me­lje spo­me­ni­ka ugra­di­ti ne­kog sa vr­ha pi­ra­mi­de ak­tu­el­ne vla­sti, kao što su u te­me­lje Ska­dra na Bo­ja­ni ugr­di­li ti­je­lo mla­de Goj­ko­vi­ce. No, ako to uči­ne, iz te­me­lja spo­me­ni­ka ne­će iz­vi­ra­ti me­lem mli­je­ko, već ljud­ska zlo­ba i ne­mo­ral od ko­jih se „tru­ju” po­ko­le­nja.
Po­sto­ji i jed­no svje­že kuč­ko pam­će­nje-pam­će­nje ko­je ni­ka­da ne­će po­tam­ni­ti.
Ne­ma tog Ku­ča ko­ji će ika­da za­bo­ra­vi­ti pro­te­ste pro­tiv NA­TO agre­so­ra ko­ji su se baš ov­dje na Ubli­ma do­go­di­li, or­ga­ni­zo­va­li. Tre­sle su se kuč­ke go­re i pla­ni­ne od si­li­ne pro­te­sta. Tre­sle su se i kuč­ke pla­ni­ne ka­da je NA­TO ra­ke­ta uda­ri­la u pod­nož­ju Ži­je­va. To je bio svo­jev­stan atak na po­no­sne, slo­bod­ne i ne­vi­ne kuč­ke pla­ni­ne ko­je ni­ko­ga ni­je­su pro­vo­ci­ra­le i di­ra­le.
Po­seb­no je za­pam­ćen pro­test pro­tiv NA­TO agre­si­je ko­ji je odr­žan na sa­mom kra­ju 20. vi­je­ka na Ubli­ma. To­li­ko broj­no i že­sto­ko oku­plja­nje ni­je za­pam­će­no na ovim na­šim pro­sto­ri­ma. Ne­pre­ki­nu­te ko­lo­ne i ko­lo­ne lju­di sli­va­le su se na Uble. Pje­snik Ma­ti­ja Beć­ko­vić je iz­go­vo­rio isto­rij­ske po­u­ke i po­ru­ke. On je NA­TO agre­si­ju oka­rak­te­ri­sao kao su­no­vrat za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je i kao var­var­ski čin.
Tu je du­hov­no bio pri­su­tan i Mar­ko Mi­lja­nov. Za­pam­će­no je i nje­go­vo obra­ća­nje Sr­bi­ma.
Ja sam čuo, dra­ga bra­ćo mo­ja,
Da ste opet do­pa­nu­li ra­na
Da du­šma­ni ne da­ju vam mi­ra
Da ste me­ta nji­ho­vo­ga hi­ra
Bra­ćo mo­ja,
ko­sov­ski po­tom­ci
Je su li vam opet otvo­ri­li
Te ko­sov­ske ne­pre­bol­ne ra­ne
Je su l vra­ne pro­klju­va­le ra­ne
Je su l Srp­čad
pli­jen gra­blji­vi­ca
Je su l maj­ke ža­lo­sno­ga li­ca
Bra­ćo mo­ja, mo­ji me­lem­ni­ci
Va­še ra­ne i mo­je su ra­ne
Mar­ko­ve ri­je­či su bi­le me­lem na ra­nu Sr­ba ko­ji po­stra­da­še od NA­TO gra­blji­va­ca, od NA­TO si­le­dži­ja.
Ku­či su za­pam­ti­li he­ro­je na­še­ga do­ba, he­ro­je i pa­tri­o­te ko­ji su svo­jim na­ro­či­tim umi­je­ćem, svo­jim sr­cem i po­žr­tvo­va­njem sru­ši­li „ne­vi­dlji­vi avi­on”. Ka­da su se na na­šim pro­test­nim sku­po­vi­ma po­mi­nja­la nji­ho­va ime­na, skan­di­ra­nju ni­je bi­lo kra­ja. Bi­li ste naš po­nos i na­ša di­ka. Ku­či­ma je ve­li­ka čast i za­do­volj­stvo što ste da­nas me­đu na­ma i što nam se pru­ži­la pri­li­ka da vam pri­ja­telj­ski i sr­dač­no steg­ne­mo ru­ku.
I na kra­ju, ne­ko­li­ko po­ru­ka sa ovog kuč­kog sku­pa: Mi Ku­či ne­će­mo u pakt sa oni­ma ko­ji su nas „da­ro­va­li” ra­ke­ta­ma i bom­ba­ma po gla­va­ma sta­nov­ni­ka! Do­lje pakt, ži­vje­li Ku­či, ži­vje­la slo­bo­da! Ku­či ne lju­be NA­TO „lan­ce”! Ko­me za­kon le­ži u to­pu­zu, tra­go­vi mu smr­de ne­čo­vje­štvom! Bra­ćo Ku­či, ne do­zvo­li­mo da se na na­šoj te­ri­to­ri­ji go­mi­la oruž­je upe­re­no pre­ma Ru­si­ji, pre­ma Is­to­ku, pre­ma Slo­ven­stvu!
No­vo Vu­jo­še­vić